Rat u Iranu, poznat kao operacija „Epski bes“, stavio je američke oružane snage pod ogroman pritisak. S obzirom na to da se municija troši rekordnom brzinom, stručnjaci upozoravaju na dugoročne posledice po vojnu spremnost SAD, posebno u Aziji. Prema rečima Džo Koste, bivšeg zvaničnika Pentagona, situacija se može uporediti sa vožnjom automobila brzinom od 300 kilometara na sat bez zamene ulja tokom meseci.
Sjedinjene Države suočavaju se s ozbiljnim izazovima u održavanju svojih vojnih kapaciteta. Rat u Iranu troši zalihe municije i resurse, istovremeno ugrožavajući spremnost za potencijalne sukobe u istočnoj Aziji. Analiza stručnjaka iz Payne Institutea pokazuje da su SAD u prva četiri dana rata upotrebile više od 5.000 različitih vrsta municije, a taj broj je porastao na oko 11.000 u prvih 16 dana, čime je „Epski bes“ postao „najintenzivnija početna vazdušna kampanja u modernoj istoriji“.
Iako se nakon uništenja iranske protivvazdušne odbrane najviše koriste jeftine bombe kratkog dometa, problem leži u retkim i skupim projektilima dugog i srednjeg dometa koji su potrošeni na početku sukoba. Pored toga, američka mornarica se suočava s dodatnim izazovima, jer produžene misije opterećuju tehniku i ljudstvo, povećavajući rizik od iscrpljenosti i samoubistava među vojnicima.
Obnavljanje municije i drugih zaliha može trajati godinama, s procenjenim troškom od 20 do 26 milijardi dolara samo za nadoknadu municije potrošene u prva četiri dana rata. Složenost lanaca snabdevanja i nestašica ključnih materijala otežavaju proces obnavljanja. Kako stručnjaci napominju, Kongres može brzo odobriti novac, ali ne može stvoriti potrebne minerale i hemijska jedinjenja.
Rat u Iranu, iako donosi određene prednosti kao što su sticanje borbenog iskustva, brža proizvodnja dronova i primena veštačke inteligencije, takođe nosi dugoročne rizike. Stručnjaci upozoravaju na opasnost da Amerika otkriva svoje taktike Kini, što bi moglo omogućiti kineskoj vojsci da usvoji američke metode borbe i primeni ih u eventualnom sukobu oko Tajvana.
Iscrpljenost američkih snaga u Aziji, usled preusmeravanja marinca iz Japana i dela THAAD sistema iz Južne Koreje, postavlja pitanja o sposobnosti NATO-a da odgovori na krize u Evropi i Aziji. Trenutna potrošnja resursa može značajno smanjiti vojnu snagu SAD u Pacifiku do kraja decenije, što bi moglo promeniti globalnu ravnotežu moći. U svetlu ovih izazova, budućnost američke vojne strategije ostaje neizvesna, a posledice rata u Iranu će se osećati još dugo vremena.
